Iako je naizgled isto, kod svih nas je različito. Ako bi nas prijatelj, koji ima problema sa vidom, registrovao na drugoj strani ulice, prepoznao bi nas , ne po licu, nego po načinu na koji se krcemo, odnosno kako hodamo. Unikatna šema pokreta duboko je urezana u našoj posvesti. Dokaza je puno. Mi uopše ne razmišljamo kako ćemo sesti, ustati, hodati po ravnom, stepenicama.. U evoluciji nervnog sistema, jasno je zašto je to tako, automatizam smanjuje utrošak energije u telu. Sačuvati energiju je nekada bilo najvažnije, jer hrane nije bilo u izobilju kao danas, pritom, da bi se jelo morao se prethodno uložiti neki fizički napor.
Ono što je danas svima deficitarno a nije novac, je vreme. Svi žurimo da završimo što više obaveza, u stvari njima nikad kraja. Taj osećaj užurbanosti da se postigne što više, vodi u napetost nervnog sistema koji prati akciju usiljenog kretanja i povećane moždane aktivnosti. Neminovno je da mišići, koji su inače glavni vršioci radnje, imaju pojačan impuls koji odvede u grč, bez adekvatne relaksacije.
Kratko ću se udaljiti sa teme, fizička relaksacija mišića nije ni jedna aktivnost visokog intenziteta. Da bi se telo relaksiralo, mora se aktivirati parasimpatički nervi sistem. On se uključuje tako što moramo svesno raditi na opuštanju mišića. To se postiže metodom progresivne mišićne relaksacije u nastavku sa vežbama dubokog, sporog, abdominalnog disanja, vizualizacijom opuštajućih slika.
Naveo sam ovaj način opuštanja kao ilustraciju da postoji rešenje za mišićnu napetost. Bilo bi lepo da je to ujedno i konačno rešenje svih problema koje donosi mišićni spazam ili narodski, grč. Nažalost, nije.
Mišići u spazmu dovode do abnormalnih pritisaka na sve ostale strukture na koje su pripojeni. Ako se fokusiramo na leđa koji učestvuju u svakom pokretu, i njihovo stanje spazma, samo možemo naslutiti koliko problema to može da donese.
Rešenje moramo potražiti , tamo gde je problem i nastao, u šemi hoda.
Zato ću sada opisati vežbu koja, ako se izrazim informatički, resetuje lošu šemu i vraća nas onoj koja je ispravno predviđena u centralnom nervnom sistemu još u motornom razvoju kod deteta.
Početni položaj je ležeći na leđima. Prvo što trebate uraditi je da budete sigurni davam je telo u simetriji. Podignite glavu i uputite pogled prema stopalima, pogled mora ići pravi između njih. Kad to utvrdite, zategnete oba stoala ka licu. Prvi pokretje podići nogu naviše sa opruženim kolenom, zatim je saviti u kolenu i spustiti stopalo. Noga ostaje u tom položaju ,a za njom, druga radi isto. Sada su obe noge savijene, stopala u širini ramena, ruke su pored tela. Rukama pritisnite podlogu i podignite kukove u vazduh, raširite kolena, zadržite, skupite kolena, spustite kukove. Zatim , opet isprvite nogu u kolenu, stopalo prema plafonu i tako opruženu je vratite nazad na podlogu. Sa drugom učinite isto. Brzina izvođenja je ista kao kod hodanja. Celu radnju ponoviti deset puta da bi je mozak usvojio.
Na ovaj način prečistili smo šemu hoda, vratili telo u izbalansirano kretanje i zaštitili leđa od daljeg izlaganja povređivanju. Kažu da je način hoda naš lični potpis, ajmo da ga ovim vežbom učinimo da bude čitak.